Gledajući prvu sezonu serije Heated Rivalry, često sam morao da se nasmejem krajičkom usana. Ne zato što je priča neverovatna ili nerealna, već baš suprotno. Radnja se odvija onako kako sam oduvek mislio da bi život mogao da izgleda za jednog gej mladića sa periferije. Onako kako bi mnogi od nas želeli da se makar jednom odvije. Ono što je posebno važno jeste činjenica da se junaci na kraju ne autuju. Ne zato što se ne vole dovoljno ili zato što se stide, već zato što bi taj

Uskoro je ramazan. Za mnoge, samo maska licemerja. Uoči njega svi se hvale pokajanjem, smirenjem i povratkom veri, ali ja vidim isto: ne pokajanje, ne stvarnu promenu, ne istinsku veru - samo privremenu disciplinu, samo pauzu od života koji ih istinski tera da se suoče sa sobom. Brojevi telefona se brišu, aplikacije nestaju, poruke se gase, a odjednom idu u džamiju, provode vreme sa „porodicom“, postavljaju slike iftara i citate o moralu. Sve izgleda besprekorno, sve izgleda

Kada u sportskom naslovu pročitam da je neko „ poražen od momka koji je gej “, prvo pitanje koje mi padne na pamet nije ko je dobio meč, nego šta se tačno ovde podrazumeva kao vest. Da li je poraz sam po sebi nedovoljan, pa mu treba dodati nešto „posebno“? I još važnije, kakvo to „posebno“ treba da bude da bi se smatralo vrednim naslova? Jer u toj jednoj rečenici krije se mnogo više od informacije. Krije se pretpostavka da je gej muškarac neko od koga se ne očekuje snaga, izd