Nedavno sam čitao jedan post na Redditu. Dečko se žalio kako se njegov partner, i nakon godina veze, i dalje smatra strejtom. Treba možda napomenuti da se kod osobe koja se žali radi o trans muškarcu koji je prošao kroz tranziciju (dakle, izgleda kao muškarac). Neki bi se ovde branili time: „Ali rođen je kao žensko“, „Bio je žensko ranije“ ili čak „Biološki je žensko“. U tom slučaju bih ih pitao sledeće: da li homofob, pre nego što te prebije na ulici, kada vidi dva muškarca

Uskoro je ramazan. Za mnoge, samo maska licemerja. Uoči njega svi se hvale pokajanjem, smirenjem i povratkom veri, ali ja vidim isto: ne pokajanje, ne stvarnu promenu, ne istinsku veru - samo privremenu disciplinu, samo pauzu od života koji ih istinski tera da se suoče sa sobom. Brojevi telefona se brišu, aplikacije nestaju, poruke se gase, a odjednom idu u džamiju, provode vreme sa „porodicom“, postavljaju slike iftara i citate o moralu. Sve izgleda besprekorno, sve izgleda

Preživeli smo devedesete. Nekako sam mislio da je budućnost zagarantovani boljitak, ma koliko minimalan bio. Svaka godina je delovala bolje od prethodne – barem do 2003. Tada je, iz moje lične perspektive, sve krenulo nizbrdo. Poslednja dešavanja, i kod nas i u svetu, nagoveštavaju teška vremena. Ne samo da boljitka možda neće biti, već izgleda da ćemo morati da se borimo i za ono što je do juče delovalo kao neupitno pravo. A šta ako boljitka nikada nije ni bilo? Šta ako je p

U konzervativnim društvima, gde je "normalnost" strogo definisana društvenim i verskim pravilima, gej muškarci često razvijaju kompleksne strategije kako bi sakrili svoj identitet. Ove strategije, koje na prvi pogled deluju kao prilagođavanje, zapravo predstavljaju unutrašnje mehanizme preživljavanja u neprijateljskom okruženju. Brak i religijska posvećenost samo su deo spektra ovih taktika. Profesionalna ambicija, društvena "superaktivnost" i prihvatanje ultra-muževnih uloga

Iako sam bio premlad da razumem događaje devedesetih, bio sam dovoljno svestan da uočim razliku između boljitka koji je usledio u narednim godinama i nesigurnosti koja je tada preovladavala. Nesvesno sam oblikovao uverenje da svaka godina donosi napredak, da se kao društvo stalno krećemo ka boljoj budućnosti, i da je povratak unazad nemoguć. Danas, trideset godina kasnije, shvatam da je vreme da preispitam sve ono što sam do sada uzimao zdravo za gotovo. Protesti studenata ko

Da li kod nas uopšte postoje gej muškarci? Dakle, nalazimo se u dvadest i prvom veku… Astronomi su po prvi put uslikali crnu rupu, fizičari su dokaziali postojanje „božije čestice“ i Drakaris je najzad spalio Kings Landing A u Sandžaku ništa novo. Do dan-danas, u okruženju od sto kilometara, nisam upoznao ni jednog javno deklarisanog homoseksulca. Ipak, kada upalim Grindr, imam izbor između pedesetak bezglavih torzoa? Razumem da mnogi ne žele da im se zna šta rade u spavaćoj

Ranije sam se cesto pitao, kako bi mi zivot izgledao da sam odrastao u sredini gde je biti gej toliko nebitna cinjenica, poput izjave „ja sam vegetarijanac“. A onda sam prvi put prosao dalje od ibarske magistrale, Kalamegdana i brdovitog Balkana. Biti u gradu gde sam decka mogao poljubiti na sred ulice, bez straha od osudjivajucih pogleda prolaznika i „slucajnog“ izliva psihofizickog nasilja, je bilo izuzetno oslobadjajuce. Misleci da sam u raju na zemlji, nesvesno sam ignori