Veze u ormaru

Gledajući prvu sezonu serije Heated Rivalry, često sam morao da se nasmejem krajičkom usana. Ne zato što je priča neverovatna ili nerealna, već baš suprotno. Radnja se odvija onako kako sam oduvek mislio da bi život mogao da izgleda za jednog gej mladića sa periferije. Onako kako bi mnogi od nas želeli da se makar jednom odvije.

Ono što je posebno važno jeste činjenica da se junaci na kraju ne autuju. Ne zato što se ne vole dovoljno ili zato što se stide, već zato što bi taj čin imao ozbiljne posledice po njihove karijere, porodice i ličnu bezbednost. I upravo tu serija pogađa problem koji se često zanemaruje. Zapadne gej drame neretko prikazuju autovanje kao obaveznu završnicu, kao jedini ispravan put ka sreći i slobodi. Takav narativ, međutim, često je u raskoraku sa stvarnošću u kojoj većina LGBT ljudi širom sveta živi, u sredinama gde autovanje i dalje nije bezbedno, moguće ili pametno.

Zato se nameće pitanje: ako autovanje nije kraj priče, šta onda jeste? Da li je ljubav bez javnog priznanja manje vredna? Ne bih rekao. Cilj veze je da se dve osobe vole i prihvate onakve kakve jesu. Autovanje je važno, ali nije suština. Ono je veliki i duboko lični korak koji svako mora da donese za sebe, u skladu sa sopstvenim okolnostima. Lično, ne verujem da dugujem objašnjenja svima. Autujem se ljudima za koje smatram da je to važno i bezbedno. Kao što ne objašnjavam svakom prolazniku na ulici svoje životne navike, tako ne osećam potrebu da svima objašnjavam ni svoju seksualnu orijentaciju.

U našim sredinama posebno je važno reći i ovo: nema ničeg pogrešnog u tome da se ne autuješ, sve dok pritom ne gradiš paralelni život zasnovan na lažima. Problem ne nastaje u tišini, već u paravan-vezama koje služe isključivo održavanju slike heteroseksualnosti. One dugoročno iscrpljuju i one koji ih žive i ljude koji u njima nesvesno učestvuju.

Imao sam vezu dok sam bio u ormaru. I bili smo srećni. Nismo razmišljali o autovanju jer je ono što smo imali u tom trenutku bilo dovoljno. Znam i ljude koji su uspeli da godinama žive bez lažnih veza, bez opravdavanja i bez stalnog dokazivanja. Nisu bežali od pitanja, ali im nisu ni podlegli. Vremenom, pitanja postaju ređa. Možda ljudi odustanu, možda se naviknu. U svakom slučaju, znam koliko to nije lako i zato im iskreno skidam kapu.

I sam sam nekoliko puta pravio pogrešne izbore, ulazio u veze sa devojkama samo da bih izbegao neprijatna pitanja ili zadovoljio tuđu radoznalost. Ali tu se pritisak ne završava. Pitanja se samo menjaju. Kada će svadba, gde su deca, zašto još uvek ništa. I pre nego što se osvestiš, nađeš se zarobljen u mreži poluistina iz koje je sve teže izaći. U tom trenutku deluje lakše nastaviti sa lažima nego ih jednom preseći.

Svestan sam da ću verovatno za mnoge u svom gradu zauvek ostati onaj neženja. Onaj koji je bio prebiran, kome nijedna nije bila dovoljno dobra. I s tim mogu da živim. Mnogo lakše nego sa životom koji ne pripada meni.

A možda će se stvari jednog dana promeniti. Možda će doći vreme kada skrivanje neće biti nužnost. Ako se to desi, znaću da su sve odluke koje sam ranije doneo imale smisla. Jer sam, u okvirima koji su mi bili dostupni, birao istinu, čak i kada je bila tiha.

Autor: anoniman

Fotografija: Yu Jijang