"Izgubio od pedera"

Kada u sportskom naslovu pročitam da je neko „poražen od momka koji je gej“, prvo pitanje koje mi padne na pamet nije ko je dobio meč, nego šta se tačno ovde podrazumeva kao vest. Da li je poraz sam po sebi nedovoljan, pa mu treba dodati nešto „posebno“? I još važnije, kakvo to „posebno“ treba da bude da bi se smatralo vrednim naslova?

Jer u toj jednoj rečenici krije se mnogo više od informacije. Krije se pretpostavka da je gej muškarac neko od koga se ne očekuje snaga, izdržljivost, takmičarski nerv i pobeda. Kao da se i dalje podrazumeva da su gej muškarci nežni, slabi, feminizirani, skoro pa deca u telu odraslog muškarca. I ako izgubiš od takvog, onda se gubi više od meča. Gubi se muškost.

To je logika koja se u Srbiji retko izgovara direktno, ali se uporno provlači kroz šalu, naslov, komentar ispod teksta i kafanski zaključak. Logika po kojoj je sport rezervisan za „prave muškarce“, a sve van toga je ili sumnjivo ili smešno. Zato se u naslov stavlja da je neko gej, jer se računa na to da će čitalac zastati, namrštiti se i pomisliti: čekaj, kako je to moguće?

A moguće je vrlo jednostavno. U sportu se ne pobeđuje seksualnom orijentacijom. Pobeđuje se radom, talentom, glavom i telom. Ne gubi se od gej muškarca, isto kao što se ne gubi od heteroseksualca. Gubi se od boljeg igrača tog dana. Sve ostalo je projekcija naših predrasuda.

Problem nastaje onda kada se poraz predstavi kao dvostruki neuspeh. Prvo sportski, a zatim i simbolički. Kao da naslov tiho pita čitaoca: da li je ovo poraz koji treba da nas dodatno zaboli? Da li je ovo poraz od onih od kojih „ne bi smelo“ da se izgubi?

Kada se ta logika preseli u sportsko izveštavanje, dobijamo naslove koji ne informišu, nego podbadaju. Ne analiziraju meč, nego hrane najniže instinkte publike.

A stvarnost je, naravno, daleko banalnija i daleko ozbiljnija. Vrhunski gej sportisti već postoje i to godinama. U olimpijskim sportovima, u profesionalnim ligama, u disciplinama koje niko razuman ne bi nazvao „mekim“. Ljudi koji skaču, trče, udaraju, podnose bol i pritisak na najvišem nivou. Njihovi uspesi nisu izuzetak. Oni su dokaz da je ceo stereotip bio lažan od samog početka.

Još je važnije ono o čemu se ovde uporno ćuti. Gotovo sigurno ih ima mnogo više. U svlačionicama, reprezentacijama, klubovima koje slavimo. Ljudi koji ćute ne zato što nemaju hrabrosti u životu, nego zato što vrlo dobro znaju kakva ih „dobrodošlica“ čeka. Ne od protivnika, nego od sopstvenog društva, medija i navijača.

Zato je jedina stvar koja u celoj ovoj priči zaista zaslužuje pažnju činjenica da je jedan sportista odlučio da izađe iz ormara u sredini koja takve odluke ne nagrađuje, nego kažnjava podsmehom. Ako je to tema, onda ona nije fusnota u naslovu o porazu nekog drugog. Ona je priča sama za sebe.

Sve ostalo je čisto klikbejt novinarstvo sa jasnom porukom: mi još uvek mislimo da je biti gej nešto što treba posebno naglasiti, naročito kada se nekome „dogodi“ da od takvog izgubi.

Na kraju, ovakav naslov ne govori ništa loše o teniseru koji je izgubio. On govori mnogo o mediju koji ga je napisao i o društvu koje u njemu bez problema prepoznaje „foru“. A sport, koji bi trebalo da bude jedno od retkih mesta gde se ljudi mere po rezultatu, ponovo se pretvara u poligon za potvrđivanje tuđih strahova.

Možda bi pravo pitanje bilo mnogo jednostavnije. Ne od koga je sramota izgubiti, nego zašto se i dalje toliko bojimo činjenice da snaga, talenat i pobeda nemaju seksualnu orijentaciju.

Autor: anoniman

Fotografija: Fejsbuk