Konstantno nekonstantan

Prošla je godina od poslednjeg puta kada sam pisao. Ne zato što nisam imao šta da kažem, već zato što ljudi nisu mašine. Postoje periodi u kojima stvaramo i oni u kojima se povlačimo. U tome nema ničeg tragičnog, to je jednostavno ljudski ritam.

Svaki početak godine me zatekne sa istim obećanjima. Da ću biti istrajniji, disciplinovaniji, da će ova godina konačno doneti promenu. A svaki decembar u ustima ostavi isti gorak ukus. Ne neuspeha, već blagog razočaranja što se zamišljeno i proživljeno ponovo nisu u potpunosti poklopili.

I opet smo tu, na početku još jedne godine, sa obećanjima koja su već pomalo izlizana. Ovog puta, međutim, pokušavam da ih ne izgovorim naglas. Ne želim više da obećavam produktivnost, jer ona često dolazi kao posledica, a ne kao cilj. Umesto toga, želim da se okrenem ljudima, pravim susretima, trajnim i kvalitetnim vezama. Ne može se sve svesti na broj objava, lajkova ili vidljivosti. Neke stvari imaju smisla samo ako se rade zbog sebe, iz unutrašnje potrebe, a ne iz koristi ili potrebe za potvrdom.

Većina hobija, uostalom, ne donosi nikakvu opipljivu nagradu. Njihova vrednost leži isključivo u osećaju emotivnog ispunjenja. I možda baš zato spadaju u one najviše nivoe Maslovljeve hijerarhije, do kojih se dolazi tek kada su osnovne potrebe zadovoljene. U društvima poput našeg, a naročito u manjim i konzervativnijim sredinama, taj put ume da bude dug i iscrpljujući. Kreativne potrebe se javljaju prerano, dok egzistencijalna pitanja još nisu razrešena, i iz tog raskoraka često nastaju usamljenost i osećaj otuđenosti.

Odatle se nameće pitanje, da li je uopšte moguće preskakati nivoe ostvarenja? Može li se stvarati umetnost sa praznim stomakom. Može li se komponovati pesma bez sigurnog krova nad glavom. Istorija umetnosti, paradoksalno, često odgovara potvrdno. Federiko Garsija Lorka stvarao je u izrazito konzervativnoj Andaluziji, u sredini u kojoj za njega nije bilo ni razumevanja ni sigurnosti. Ipak, iz takvog okruženja nastala su dela koja su danas deo svetskog književnog kanona, iako on sam u toj sredini nije imao šansu da opstane.

S druge strane, postoje umetnici čija su najznačajnija dela nastajala u trenucima duboke lične krize. Pjotr Iljič Čajkovski komponovao je neka od svojih najpoznatijih dela u periodima snažne depresije i unutrašnjeg konflikta, rastrzan između sopstvene seksualnosti i društvenih očekivanja tadašnje Rusije. Njegova muzika, danas univerzalna i bezvremenska, nastajala je u tišini borbe koja nikada nije mogla biti javno izgovorena.

Zbog toga želim da verujem da je moguće, makar povremeno, ukrasti vikend ili nekoliko sati za stvaranje. Da je dopušteno tragati za umetničkim ispunjenjem čak i onda kada život još uvek stoji na klimavim nogama. Da umetnost ne čeka idealne uslove, već se često rađa upravo iz njihove odsutnosti.

Gej ljudi su kroz veći deo istorije postojali na marginama. Bili su proganjani, nadzirani, izolovani i sistematski brisani iz zvaničnih narativa. I uprkos tome, uspeli su da izgrade zajednice, identitete i umetnost. Učinili su svet složenijim, šarenijim i hrabrijim, često po cenu lične sigurnosti. Ta činjenica uliva nadu da i u uslovima beznađa može nastati nešto trajno i vredno.

Možda će i ovde, uprkos umoru, pritiscima i nedostatku vremena, ipak postojati mali prostor za kreativnost. Možda ćemo, kao kolektiv, uspeti da ostavimo nešto iza sebe. Ne nužno kao dovršeno delo, već kao trag. Trag koji će nekome, u nekoj budućoj borbi, poslužiti kao dokaz da nismo ćutali.

Autor: anoniman

Fotografija: Frank McKenna