Borba studenata ili borba LGBTQ+ zajednice?

Iako sam bio premlad da razumem događaje devedesetih, bio sam dovoljno svestan da uočim razliku između boljitka koji je usledio u narednim godinama i nesigurnosti koja je tada preovladavala. Nesvesno sam oblikovao uverenje da svaka godina donosi napredak, da se kao društvo stalno krećemo ka boljoj budućnosti, i da je povratak unazad nemoguć.

Danas, trideset godina kasnije, shvatam da je vreme da preispitam sve ono što sam do sada uzimao zdravo za gotovo. Protesti studenata koji se trenutno odvijaju deluju kao odraz osećaja nemoći pred vlastima i politikama koje su direktno ili indirektno odgovorne za tragičan gubitak petnaest života u Novom Sadu. Ali oni su, pre svega, izraz gubitka vere u bolju budućnost.

Kao pripadnik generacije kojoj je savet „Studiraj i doći će ponuda za posao“ još imao smisla, pitam se da li to važi za one koji dolaze posle nas. U Novom Pazaru je nepotizam odavno prihvaćena norma – to nije tajna. I ne tvrdim da ga nije bilo i drugde. Ali ono što nisam mogao da zamislim jeste koliko se otvoreno i bez stida danas dodeljuju ministarske fotelje i funkcije na najvišim nivoima vlasti. U takvom okruženju, svaka kritika lokalnog nepotizma postaje besmislena. Ako „oni gore“ mogu, zašto ne bismo i „mi dole“?

No, da se vratim na temu. Kakve veze LGBTQ+ aktivizam ima s protestima studenata? Površno posmatrano, obe grupe se zalažu za pravednije, inkluzivnije društvo. Ali da li sličnosti tu prestaju? I kako se sve to odnosi na Novi Pazar?

Studenti su kroz istoriju bili katalizatori društvenih promena – devedesetih, dvehiljaditih, i sada. Međutim, ono što je ovog puta primetno jeste izostanak podrške studenata iz Novog Pazara svojim kolegama iz Beograda, Niša, Novog Sada i Kragujevca. Da li iz istog razloga u Novom Pazaru ne postoji nijedna registrovana organizacija koja se bavi pravima LGBTQ+ osoba? Da li je u pitanju politička apatija, i ako jeste, šta je njen uzrok?

Politička apatija u Novom Pazaru rezultat je složene kombinacije faktora: nedostatka poverenja u institucije, straha od represije, i duboko ukorenjenih tradicionalnih normi koje obeshrabruju svako neslaganje sa „grupnom dinamikom.“ U društvima s izraženim kolektivizmom, poput Novog Pazara, apatija nije izuzetak već pravilo. Nažalost, u tom svetlu postaje jasno zašto su prava LGBTQ+ osoba u ovoj sredini praktično nepostojeća. Ko ne oseća potrebu da protestuje zbog gubitka 15 ljudskih života ili da podrži studente koji se bore za bolje sutra, verovatno neće osetiti potrebu ni da stane uz marginalizovane grupe poput LGBTQ+ zajednice.

Još jedna stvar me posebno intrigira – kako marginalizovane grupe često same diskriminišu druge. Pomislili bismo da smo iz devedesetih naučili lekciju – kako je to kada te neko, samo na osnovu jezika, vere ili etničke pripadnosti, vidi kao pretnju „tradicionalnim vrednostima,“ svrstava u određeni koš i uskraćuje ti osnovna ljudska prava. Pre nekoliko dana gledao sam intervju na Sandžaklive-u. Jedan sredovečni gospodin i jedna mlađa dama s hidžabom iz Novog Pazara, na pitanje „Šta mislite o paradi ponosa?“ odgovorili su gotovo identično: „To je protiv naših tradicionalnih vrednosti i nema mesta u Novom Pazaru.“ Da li su svesni da bi isti odgovor mogao biti dat pre trideset godina, u nekom mestu gde bi ih pitali šta misle o gradnji džamija ili slobodnom praktikovanju vere?

Izgleda da smo za versku toleranciju samo kada ona služi nama, dok malo ko toleriše rodni identitet i seksualnu orijentaciju drugih. Kao, „to je tvoja privatna stvar kome se moliš u četiri zida i poštujem ja to“ ali „itekako me zanima s kim spavaš “.

Ne znam da li moji argumenti imaju smisla, ali toliko za danas.

Ukratko: Izađite i podržite studente!

Autor: Pazarac

Fotografija: @javniskupovi