Bolje sutra

Preživeli smo devedesete. Nekako sam mislio da je budućnost zagarantovani boljitak, ma koliko minimalan bio. Svaka godina je delovala bolje od prethodne – barem do 2003. Tada je, iz moje lične perspektive, sve krenulo nizbrdo. Poslednja dešavanja, i kod nas i u svetu, nagoveštavaju teška vremena. Ne samo da boljitka možda neće biti, već izgleda da ćemo morati da se borimo i za ono što je do juče delovalo kao neupitno pravo.

A šta ako boljitka nikada nije ni bilo? Šta ako je poslednjih trideset godina izgledalo isto – barem iz perspektive jednog pedera u Novom Pazaru? I namerno koristim tu reč, pogrdnu, jer tamo dole ona još uvek para uši kao devedesetih – nije izgubila na težini.

Bilo je trenutaka kada sam mislio da idemo u pravom pravcu. Kada sam verovao da će potpisivanje kojekakvih memoranduma značiti nešto. Ali nije. Prošlo je toliko godina od tih mrtvih slova na papiru, da su čak i oni koji su se nekada zalagali za promene – odustali.

Naizgled sam i ja odustao. Iselio sam se i živeo novi život – tamo gde sam mogao da budem ono što jesam, bez straha od osude. Lagao bih kad bih rekao da ponekad nisam osećao grižu savesti. Uspeo sam da se izvučem. A drugi…? Iz godine u godinu, sve više mojih prijatelja završavalo je u inostranstvu. Izgledalo je kao da svakog dana ostaje sve manje onih koji bi mogli nešto da promene. I oni su shvatili da se ne isplati ići konjem protiv pešterskih vetrenjača.

A kako bih se osećao da sam ostao dole? Da je moj život ostao u Novom Pazaru? Čekajući taj davno obećani boljitak. Čekajući promene. Čekajući Godoa. Iako sam po prirodi blagi optimista, nisam siguran da poslednjih deset ambivalentnih godina ne bi ostavilo traga na samoopterećenu psihu jednog pazarskog geja.

Nada je, kažu, jedino što nam niko ne može oduzeti. Kažu i da onaj ko izgubi nadu – izgubio je bitku. Ali ne kažu da sama nada nije dovoljna. Ponekad je potrebno ustati iz kreveta iako bismo najradije proveli ceo dan u njemu. Samo zato što znamo da je kratkotrajan osećaj nelagodnosti vredan dugoročne posledice jednog ostvarenog, ispunjenog dana.

Da li smo spremni da ustanemo iz kreveta? Četiri je ujutru i napolju je još mrak. Neispavani smo, a napolju je hladno. Jorgan je tako topao.

Mislim da nam jedino još fali – vizija dugoročnog boljitka, neka nagrada koja stoji iza svega toga. Izdržati nekoliko neprijatnih razgovora, diskusija i pogleda – zarad duševnog mira, sutra, prekosutra, zauvek.

Promena ipak počinje od samog sebe.

Autor: Pazarac

Fotografija: Konstvntine Newman