Privremeni hetero život?

Ukoliko misliš da si još suviše mlad i da te ova tema ne dotiče, razmisli ponovo. Čini mi se kao da sam tek juče peglao odelo za maturu, a vidi me sad—tridesetogodišnjak čiji vršnjaci, bilo da su hetero ili gej, već imaju po dvoje dece, kuću i psa. Da vreme s godinama prolazi sve brže i brže, ne moram da ti govorim—osetićeš to i sam. No, ono o čemu zapravo želim da pišem jeste želja za porodicom i potomstvom iz perspektive jedne ne-cis osobe.

Novi Pazar je, na nivou Srbije, priča za sebe. Brakovi se neretko sklapaju već u tinejdžerskim godinama. Dvadesete su period u kojem su šanse da ćeš stupiti u brak gotovo devedeset posto, dok oni retki koji su odlučili da završe doktorske studije i posvete se karijeri često čekaju do tridesetih.

Dok su devojke možda malo svesnije posledica trudnoće, samog koncepta majčinstva i odgovornosti koju ono nosi, nisam siguran da većina muškaraca u ranim dvadesetim ulazi u očinstvo potpuno svesno. Imam utisak da je to tipična situacija u kojoj se “uči u hodu”. Uostalom, majke u Novom Pazaru i dalje doje devedeset odsto dece, pa očinstvo u mnogim slučajevima i ne donosi muškarcima drastičnu promenu stila života.

Ali šta kada si još u fazi preispitivanja sopstvene seksualnosti? Možda već imaš devojku, jer te oba pola privlače, ili samo da bi izbegao “gej” etiketiranje. Možda se čak odlučiš na brak, verujući da ćeš moći da se promeniš i kontrolišeš sopstvene “nagone”. I pre nego što se osvrneš, došlo je vreme da osnuješ porodicu. To što si gej ne znači da ne želiš decu. Uostalom, znaš da je ovo jedini način na koji možeš ostvariti potomstvo, pa odlučuješ da nastaviš sa svojim “privremenim hetero životom”, jer ti se čini da nemaš izbora.

Par godina kasnije, shvataš da to nije bila samo faza i da se “nagoni” ne mogu kontrolisati, ali tu si gde si. Tvoj “gej život” svodi se na kratke, diskretne i povremene susrete preko Grajndera, posebno kada si izvan Novog Pazara, na “službenom putu”. Ali, da li je sve to fer? Prema ženi, prema detetu—i prema samom sebi?

Nije fer. Ni prema kome. Zamisli nju—mladu ženu koja je, verovatno bez sumnje, ušla u brak misleći da gradi dom, sigurnost, život sa nekim ko je voli i ko će je voleti zauvek. I možda si je i voleo, na neki način, ali ne onako kako bi trebalo. Ne onako kako bi neko trebalo da voli svog partnera, svog saputnika. Voleo si je kao najbolju prijateljicu, kao nekoga ko ti je pomogao da ispuniš očekivanja sredine, porodice, društva. A ona je zaslužila više.

I onda su tu deca. Ona koja su došla na svet iz tog braka, ne znajući da je njihov otac živeo život koji je delimično bio laž. Možda nikada neće saznati, a možda hoće—i šta onda? Da li će razumeti? Da li će ikada moći da pojme zašto je tata krio deo sebe, zašto nije imao hrabrosti da bude ono što jeste pre nego što ih je doveo na svet?

A šta ako se autuješ? Ako jednog dana više ne možeš da izdržiš i rešiš da prekineš iluziju? Šta onda? Žena koju si godinama nazivao svojom suprugom odjednom postaje neko ko se oseća prevarenim, obmanutim, poniženim. Ljudi pričaju. Komšije šapuću. Deca odjednom nose etiketu, ne svojom voljom, ne zbog nečega što su oni uradili, već zbog odluka koje su donete pre nego što su se oni i rodili.

I zato, nije fer. Najpre prema njoj i njima. Jer niko ne zaslužuje da bude deo priče u kojoj nije imao izbora.

Autor: Pazarac