Izgubljena veza

Otišao sam iz Novog Pazara, a da nisam ni shvatio koliko ostavljam iza sebe. Prijatelje, porodicu, gradsku vrevu, pa čak i one tihe šetnje kroz rekreacioni koje su mi nekada bile jedini predah od zatvorenog društva. Otišao sam jer nisam mogao da ostanem. Ne onakav kakav jesam.

Godinama kasnije, život me je odveo na mesto gde ne moram da se skrivam. Ovde mogu da kažem „gej sam“ bez osećaja da time dovodim u pitanje sopstvenu bezbednost ili da izazivam zgražavanje prolaznika. Ovde su „kad ćeš da se ženiš“ pitanja zamenjena nečim daleko podnošljivijim, poput „kad ćemo na kafu?“. Ipak, Novi Pazar i dalje nosim u sebi – kao uspomenu, kao dom koji to više nije.

E, sada dolazimo do problema. Svaki put kada pomislim na povratak, suočim se sa jednom neprijatnom istinom: tamo gde sam nekad pripadao, više nisam siguran da imam svoje mesto. S prijateljima je posebno komplikovano. Kad sam otišao, niko nije znao da sam gej. Nisam im to rekao. Nisam ni mogao. A sada, kada bih se vratio, kako da nastavim gde smo stali? Šta da kažem kada krenu priče o braku, deci, porodičnom životu? Da li se pretvaram? Ili da budem potpuno iskren i rizikujem da izgubim i ono malo što nam je ostalo?

Prava dilema leži u tome što ne želim da živim dvostruki život. Ovde gde sam sada, imam slobodu da budem ono što jesam. U Novom Pazaru bih morao da se vratim u orman, zaključam vrata i bacim ključ. Zamislite scenu: sedim s društvom iz srednje škole, pijemo kafu, i neko ubaci komentar: „Pa stvarno, kad ćeš da nam nađeš snahu?“ Zamišljam sebe kako se smeškam i odgovaram nešto bezveze, samo da izbegnem temu.

A da stvari budu još komplikovanije, nije samo društvo problem. Tu su i očekivanja porodice. „Kad ćeš decu?“ „Šta čekaš?“ Znam da su ta pitanja dobroćudna, ali svaki put kada ih čujem, osećam kako mi se želudac steže. Jer ne želim da lažem. Ali, isto tako, ne želim ni da kažem nešto što će izazvati osudu, neugodnost ili još gore – potpunu tišinu.

Ironično, sloboda koju sam našao daleko od kuće sada me sprečava da se vratim. Jer ne želim da živim dva života. Ne želim da budem dve verzije sebe: jedna autentična i jedna koja se uklapa u očekivanja. I zato ostajem na distanci, pitajući se da li je moguće pronaći ravnotežu između ta dva sveta.

Možda jednog dana. A možda nikada. U međuvremenu, biram mirnu stvarnost u kojoj mogu da živim bez laži, makar to značilo da Novi Pazar ostane samo uspomena.

Autor: anoniman

Fotografija: TGA