Na neki nacin i razumem kako smo dosli do toga da su nasi ljudi i mladja generacija postali toliko strastveni homofobi. Kada si svoj ceo zivot proveo u naselju od desetak hiljada dusa, gde bi na spomen reci „gej“ dolazila asocijacija na nekog „ciku“ tamo koji se oblaci u zenske krpice i oponasa zenu, postoji opravdanje za neciju glupost (iako bi i njima prvo preporucio da prvo gugliraju termin „gay, bi, trans, queer“ i sl.) Medjutim, kada prvi komentar na moj post („ubi, ubi pedra“ ) dolazi od sandzaklije iz Dortmunda, ne mogu a da se ne pitam, kako je moguce da neko, ko je odrastao okruzen nemcima, zadrzi taj neandertalski deo licnosti? Za razliku od nasih ljudi, ti si imao priliku da vidis i da se uveris da biti gej nije nikakav bauk, i da tvoj prvi komsija, tvoj prijatelj iz prvog razreda i brat tvoje devojke, iako su „pederi“, se zapravo ni po cemu ne razlikuju od ostalih ljudi. Niti nose krpice, niti paradiraju okolo kao zene i kada niko ne gleda, mozda bi i seo da popijes kafu sa njima (ne kazem da ima neceg pogresnog u tome ako neko preferira da se oblaci kao zensko ili se ponasa feminizirano… Naprotiv, svi smo razliciti i svet je jedno sarenije i bolje mesto zahvaljujuci svima nama). Razumem da mozda prolazis kroz krizu licnosti jer si odrastao „ni tamo ni vamo“. Za nemce si uvek bio stranac a za nese ces uvek biti nemac, tako da si pomislio da ces mozda sa svojim homofobnim stavom postati veci sandzaklija. A sto, za razliku, ne bi bili zadovoljni onim sto jesmo, pa cak i ako to sto jesmo nije jasno definisano i ne moze stati u jednu rec. Ali da skratim pricu… Karma ima cudan nacin da se obracuna sa ovakvim ljudima, kao sto je nas sandzaklija iz Dortmunda. Svi likovi i događaji u ovom delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, ili stvarnim događajima je slučajna. Tekst: Pazarac Fotografija: James Barton

Kako izgleda dejtovanje u malom mestu? Mozda bi na ovo pitanje bolje odgovorili oni malo mladji od mene tj. oni koji su od samog pocetka puberteta bili upoznati sa aplikacijama kao Grindr, Tinder i Romeo. Kod mene je to izgledalo malo drugacije. Sa 14 godina su mobilna telefonija i internet tek uzimali zamaha… Ne znam da li se jos ko seca „Mobtelovog (ili Telenorovog) Gay Chata“ gde bi se sa jedva postojecim gprs signalom povezivao, nebi li kojim slucajem naisao na nekog iz mog grada. Tu je, naravno, bio i „GaySerbia Chat“ za one koji su imali komp i dial-up vezu. Svrh svega je bila staviti inicijale grada iz koga dolazis, preferiranu ulogu u seksu, godiste i cekati dok loncu javi poklopac. Cet sobe su bile prepune „011Aktivaca“, PasivacaBg i „UniSuboticana“… Medjutim, danas je „izgleda“ sve lakse… Ulogujes se na profil i svi su ti na dohvat ruke… teoretski. U praksi to izgleda ovako… Ulogujes se i onda vidis da je sledeca gej osoba na 50km udaljenosti od tebe. Ako to nije dovoljno da te otera sa aplikacije, i dalje imas izbor izmedju preostalih pet osoba u radijusu od 60km: bezglavog torzoa broj 1, bezglavog torzoa broj 2, slike kucnog ljubimca, slike mercedesa i bezglavog torzoa broj 3. Dejting aplikacije mozda funkcionisu dobro u vecim mestima (citaj Beograd, Novi Sad i Nis). U manjim mestima su mozda olaksale uspostavljanje prvog kontakta. Naterati nekog da izadje na normalni dejt je manje verovatno nego dobiti sesticu na lotou. Svi likovi i događaji u ovom delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, ili stvarnim događajima je slučajna. Tekst: Pazarac Ilustracija: Dashiell Silva

Nakon toliko godina mi pada tesko da se setim svog prvog puta. Manje zbog moje starosti (tek mi je trideset leta ) a vise zbog nacina na koji se sve odigralo. Imao sam „osamnaest“ godina i nakon par godina cetovanja, hotovanja, masturbiranja uz pornice i jednog poljubca sa tipom sa kojim sam zapravo hteo da moj prvi put bude (nazalost nista od toga, opsirnije u sledecem postu), odlucio sam da sam dovoljno star i spreman. Nakon kraceg cetovanja sam ugovorio sastanak sa tipom koji je rekao da ima dvadestdevet godina. Tip je dosao kolima iz susednog grada. Rekao sam mu da me ceka ispred moje srednje skole (sto je, sada vidim, bila izuzetno glupa i rizicna ideja). Na putu ka tamo, srce mi je lupalo i hteo sam par puta da se okrenem i otkazem sve, ali na kraju sam ipak bio tu, ispred njegovog auta. Otvorio sam vrata i usao a da nasam znao ko me ceka unutra (sto bi danas bilo nezamislivo, ali u „moje vreme“ poslati sliku nije bilo tako lako osim ako nisi hteo da iskesiras 200din za jedan MMS). Odmah sam shvatio da je tip bio poprilicno stariji od trideset godina, sto mi u tom trenutku i nije bilo toliko bitno jer sam samo hteo da se sve zavrsi i da najzad sebe ubedim da nisam gej i da mi se cela stvar zapravo ne svidja. Nakon tridesetominutne voznje ka periferiji grada stali smo na sred jednog malo-prometnog seoskog puta. Zabacili smo sedista i… desilo se. Naravno sa zastitom (hvala Bogu). Nakon svega, jedva sam docekao da se obucem i da odem kuci. Osecao sam toliki samoprezir. Iako mi se tip zapravo i nije svidjao, sam cin seksa je bio dovoljan da shvatim da se ipak ne radi samo o nekoj fazi koz koju prolazim. Dve godine kasnije sam saznao da tip ima zenu i dvoje dece (imao je i onomad). Osecao sam se bedno. Na kraju krajeva je to ipak bio njegov izbor, ali sam ja za sebe tada odlucio da nikada necu dozvoliti da postanem ta osoba. Nije da sada zelim da moralisem puno oko toga (svako ima pravo da zivi svoj zivot) ali ja sam tada povukao prvu crvenu liniju. Svi likovi i događaji u ovom delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, ili stvarnim događajima je slučajna. Tekst: Pazarac Ilustracija: Jason Lloyd

Imao sam šesnaest godina. Mislim da je to bio moj prvi pravi dejt sa drugim dečkom. Dok sam nervozno hodao oko „Pečurke“ on se pojavio u daljini. Na početku nisam bio siguran da li je to on… Pre sastanka smo razmenili samo informaciju o tome šta će ko na sebi nositi, kao znak prepoznavanja. Ja – crne farmerice i košulju, on – crne farmerice i crveni duks. Kada je prišao, i uz široki osmeh izgovorio „Ćao, ja sam…“, jedina pomisao u meni je bila „to, pun pogodak“. Imali smo sve sto bi jedan „prvi dejt“ trebao da ima… Jedno piće, jednu šetnju uz kej i na kraju… jedan otpraćaj do kuće. A onda smo bili tu, u liftu moje zgrade. Srce mi je lupalo kao nikada do tada i od nervoze sam počeo da gledam u plafon. Lift je krenuo ka četvrtom spratu. I dok sam u sebi mislio „Šta sada…?“, on se blago približio i uhvatio me za ruku. Spustivši pogled, krenuo sam da ga poljubim, a on kao da je znao šta će da se desi… I onda… Vatromet… Imao je jako nežne i pune usne, i osmeh koji bih mogao da gledam svaki dan. I što je „najgore“, zelene oči… Bio sam kao izgubljen. On je ipak bio dovoljno priseban da pritisne dugme za sledeći sprat, kako bismo imali još koju sekundu zajedno. Na kraju smo liftom otišli još jednom do prizemlja, ne bi li taj momenat učinili još nezaboravnijim. Četrnaest godina kasnije, na žalost, ne znam više ništa o njemu… Ono što je usledilo je bio rezultat naše sredine i mog neiskustva. Nakon svih ovih godina, želim da mu se zahvalim za savršen prvi poljubac. Da su okolnosti bile drugačije, bio bi sigurno i moja prva ljubav. Svi likovi i događaji u ovom delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, ili stvarnim događajima je slučajna. Tekst: Pazarac Fotografija: Ebrahim Elgendy

Da li kod nas uopšte postoje gej muškarci? Dakle, nalazimo se u dvadest i prvom veku… Astronomi su po prvi put uslikali crnu rupu, fizičari su dokaziali postojanje „božije čestice“ i Drakaris je najzad spalio Kings Landing A u Sandžaku ništa novo. Do dan-danas, u okruženju od sto kilometara, nisam upoznao ni jednog javno deklarisanog homoseksulca. Ipak, kada upalim Grindr, imam izbor između pedesetak bezglavih torzoa? Razumem da mnogi ne žele da im se zna šta rade u spavaćoj sobi i imaju svako pravo na takvu vrstu anonimnosti, međutim… Pre možda pet/šest godina, desio se slučaj da su jednog mog poznanika (tipa za koga inače nikad ne bih rekao da je gej, niti sam imao pojma da mu se sviđau dečaci) uhvatili „in flagrante delicto“ sa drugim muškarcem u krevetu. Kako je tip bio sveže-oženjen, (sada vec bivša) supruga se brže-bolje razvela dok bruka nije uhvatila maha. Međutim, kako živimo u mestu gde je tračarenje najnormalniji hobi i vrhunski oblik duševne hrane, nije prošlo dugo dok komšiluk nije saznao. Nakon toga ga jedno vreme nisam viđao po gradu. Mislio sam… može biti da su ga oveli na sesiju egzorcizma, ne bi li batinama isterali gejstvo iz njega. Ali ne… Tek pola godine nakon „incidenta“, tip se opet oženio. Ovog puta je potrajalo. Do dan-danas su ostali zajedno. Čak su i decu dobili. A čarsija… kao da su svi u gradu odjednom oboleli od kolektivne amnezije. Niko se više nije ni usudio pomenuti „incident“. Svi su se pravili kao da je samim činom ženidbe i dobijanjem dece, njegvo gejstvo bilo poništeno. Jer, na kraju, ako se oženis nije bitno koliko si kita popušio ili primio… Završićeš kao hetos, ljudi ce te tako pamtiti i što je najbitnije – nećeš završiti u džehenemu. Jer znate, ako imas ženu i decu, nemožeš biti gej. Jel’ tako? Svi likovi i događaji u ovom delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, ili stvarnim događajima je slučajna. Tekst: Pazarac Fotografija: Fulton Ropeta

Odrastajući u malom mesti kao što je (cela Srbija osim Beograda, Niša i Novog Sada) i u vremenu kada internet i Netfiks nisu bili generalno dostupni, razumeti stvari poput sopstvene seksualnosti i rodnog identiteta nije bilo nimalo lako. Sramota me je priznati da prvi put kada sam se sreo sa pojmom “cis muškarac” na Gridr aplikaciji 2017 godine moja reakcija bila “cis šta?” Pomalo ignorantan u početku, vremenom sam shvatio važnost korišćenja korektnih termina i da njihovo postojanje i tekako služi nečemu. Kako bismo drugačije odvojili čoveka od onoga što voli da radi “u svoja četiri zida”. Celog života sam se identifikovao kao cis muškarac, iako dugo vremena nesvesno. Stalno sam se pitao, odrastajući, što se gej osobe smatraju manje “muškarcima”, kada je dosta njih veoma muževno i ukoliko nemaš neko šesto čulo, nipočemu ne bi shvatio da im se sviđaju muškarci. Nego, da ne skrećem sa teme… Kako okolinu, običaje i ljude sa kojima odrastamo uzimamo kao merilo normalnosti za ceo život, u mojoj glavi je do skoro postojao taj nezdravi konstrukt da muškarci treba da se ponašaju kao muškarci a žene kao žene… Da, ako si gej, logično je da te privlače drugi, muževni muškarci, istovremeno negirajući mogućnost da stvari nisu samo crne ili bele i da postoje nijanse sive između. Tačno se sećam kada sam u šesnaestoj godini, išavši još u gimnaziju, na Telenorovom četu prvi put naišao na nekog iz mog grada i mojih godina. Bilo je to pravi eureka momenat. Dečko je bio godinu-dve mlađi od mene. Na slikama je izgledao veoma muževno. Međutim… Izašavši na prvi sastanak shvatio sam da me je vidno iritirala ta ženstvena gestikulacija koja je iz njega izlazila, iako samo na momente. Valjda je i on bio svestan gde se nalazimo pa se vidno trudio da to potisne… međutim, već je bilo kasno. Ni sam ne znam da li zbog straha da budem otkriven, ili nečeg drugog, nisam ga više video… bar ne nekoliko narednih meseci. Čak i kada bih razmišljao o tome da ga vidim, tražio sam izgovore zašto ne bismo mogli da se vidimo napolju. Danas, mnogo godina kasnije, vidim ga na instagramu… Čini mi se da živi srećan život, vani. Gledajući njegove slike često reflektujem o mom tadašnjem postupku. I u godinama koje su sledile sam se stalno pitao, što se toliko bojim da me neko u javnosti vidi sa osobama koje su očigledno na višem nivou samoprihvaćanja. Strah da budem otkriven nije bio razlog… jer eventualno sam završio fakultet i našao posao. Nisam više bio ovisan o nikome a i posao je bio jedna sigurna stvar. A onda sam skoro pročitao jedan interesantan novinarski članak o interalizovanoj homofobiji. Osećaj stida je bio dubok. Sve te godine i svi ti pogledi preko oka upućeni osobama koje se nisu uklapale u moj pojam “gej normalnosti”… Shvatio sam da su sve to zapravo bile crte sopstvene ličnosti koje nisam prihvatao. Put prihvaćanja je bio dug… Prošle godine sam prvi put prekrstio noge u javnom prevozu, ne zato što sam gej, već zato što je bilo udobnije tako sedeti. Ove godine sam i prvi put sam kupio odeću drečavih boja, uključujući i roze – ne zato što je “pederska boja”, već zato što mi se svidela. Prvi put sam počeo i da koristim maske za negu lica i počupao obrve. Sve te sitne stvari (koje umeđuvremenu rade i hetero-muškarci) su bile početak mog samoprihvaćanja. Na posletku se i dalje osećam kao cis muškarac, ništa više i ništa manje muževan od one verzije iz 2000-tih. Svi likovi i događaji u ovom delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, ili stvarnim događajima je slučajna. Tekst: Pazarac Ilustracija: Jayden Charles

Naslov projekta: Boys of summer (Dečaci leta) Fotografija: Sasha Fedotov

Naslov projekta: Love Language (Jezik ljubavi Fotografija: Garrett Naccarato

Naslov projekta: Masculinity (Muževnost) Fotografija: Erick Monterrosa

Naslov projekta: Paulo Fotografija: iBolit 72

Naslov Projekta : Red Q (crveno Q) Fotografija: Angel Baeza

Naslov projekta: Free (Slobodan) Fotografija: Camilo Gustin