Naslov projekta: No title Fotografija: Norbert Buduczki

Naslov projekta: Black line (Crna linija) Fotografija: Pasquale Autorino

Naslov projekta: Thrift shop lover Fotografija: Migele Golubickaite

Naslov projekta: Where The Wildflowers Grow (Gde divlje cveće raste) Fotografija: James Barton

Naslov projekta: White (Belo) Fotografija: Alessandro Cristini

Naslov projekta: Greek men on Grindr (Grčki muškarci na Grajnderu) Fotografija: Niko Karpouzis

Naslov projekta: I can't fly (Ne mogu da letim) Fotografija: Pasquale Autorino

Naslov projekta: I kissed a boy and I liked it! The virtual exhibition (Poljubio sam momka i svidelo mi se! Virtuelna izložba) Fotografija: Silvio Severino

Naslov projekta: Insecurities, 201 (Nesigurnosti, 201) Fotografi ja: Alyssa Teegarden

Naslov projekta: John Fotografija: Kirk Lorenzo

Nije bilo davno kada sam i sam mislio da su gej aktivizam i mala sredina dva nespojiva pojma. Mislim, zivimo u Novom Pazaru… Mesto gde se sa samo pominjanje reči “peder” pojedini grčevito savijaju prste formirajući pesnicu, ne bi li njome odbranili naš tradicionalni i bogom izabrani Sandžak. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv tradicije. Tradicija postoji sa razlogom, uostalom narod bez tradicije ne bi bio narod. Ono što mene čudi jeste, gde se u toj našoj dugogodišnjoj tradiciji spominje prebijanje onih koji su drugačiji? Valjda sam u osnovnoj školi baš preskočio onaj čas gde su nas učili kako nabolje ubiti pedera. Nego, da se okanem sarkazma. Činjenica je da u našem gradu postoji dosta problema kada govorimo o pravima i vidlljivosti LGBTQ+ osoba. Rado bih nabrojao konkretne probleme ali mi za to nedostaje bilo kakva statistika. Uostalom, problem broj jedan je što u jednom gradu od skoro sto hiljada stanovnika nema nijedne nevladine organizacije koja se aktivno i permanentno bavi problemima LGBTQ+ ljudi. Kako da znamo da li je dosad bilo zločina ili homofobnih ispada kada ne postoji nikakva zvanična statistika niti se ko bavi evidentiranjem istih. Još veći problem je to što smo navikli da nam uvek drugi rešavaju problem. Siguran sam da će većina gejeva i lezbejki koji još uvek žive u Novim Pazaru reći da ih aktivizam ne zanima jer ne bi da se eksponiraju niti dovode u opasnost sebe i svoje najmilije. Uostalom sigurno već planiraju život u nekom drugom gradu ili čak državi. Do skoro sam i sam tako mislio, priznajem. A onda sam shvatio da taj “princ na belom konju” nikad neće doći i da uzalud čekam. Ne, neće doći niko iz Beograda, Podgorice ili Sarajeva da pripoveda toleranciju i mir u Novom Pazaru. Mislim, lepo bi bilo… ali činjenica je da bi ti neko pomogao u nečemu prvo treba da pitaš za pomoć. Razmišljao sam dosta o tome kako mogu ja da doprinesem borbi i način na koji bih mogao da se uključim u aktivizam, i onda sam shvatio da je ovo savršen način da se lišim viška kreativne energije. Poslednjih par godina sam počeo da se bavim grafičkim dizajnom iz hobija, tako da sam odlučio da to vreme i trud usmerim u kreiranje sadržaja koje sam objavio na socijalnim mrežama. Sigurno se da i primetiti da nisam novinar niti pisac, ali ću ipak rado podeliti svoje mišljenje, jer odnekud treba početi. Cilj mi je da putem socijalnih mreža i interneta pokrenem dijalog o dubokim problemima koje i tekako svakodnevno osećam na sopstvenoj koži. Cilj mi je da ljudi shvate da postojimo, da nas ima podjednako kao u bilo kom drugom gradu u Srbiji ili na svetu. Ne novi Pazar nije izuzetak, i po nekom procenama bi trebalo da nas je od 7 do 10 hiljada. Zato ako čitaš ovo znaj da nisi jedini i da bi mogao da budeš deo promene. Aktivizam za svakog može da izgleda drugačije. Ako znaš da pišeš, podeli tekst sa drugima da vide kako mislimo. Ako znaš da slikaš, podeli sliku sa ostalima da saznaju kako vidimo. Ako znaš da nasmeješ ljude, nauči ih toleranciji uz šalu. Ako i dalje misliš da nemožeš ni na koji način da doprineseš borbi, seti se ovoga kada sledeći put od prijatelja čuješ neki homofobni komentar ili šalu; reci im da na takvo ponašanje, ma koliko bezizleno izgledalo, nije uredu. Neka to bude tvoj doprinos u borbi za tolerantnije sutra. Svi likovi i događaji u ovom delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, ili stvarnim događajima je slučajna. Tekst: Pazarac Ilustracija: Christine Engelberg

Ranije sam se cesto pitao, kako bi mi zivot izgledao da sam odrastao u sredini gde je biti gej toliko nebitna cinjenica, poput izjave „ja sam vegetarijanac“. A onda sam prvi put prosao dalje od ibarske magistrale, Kalamegdana i brdovitog Balkana. Biti u gradu gde sam decka mogao poljubiti na sred ulice, bez straha od osudjivajucih pogleda prolaznika i „slucajnog“ izliva psihofizickog nasilja, je bilo izuzetno oslobadjajuce. Misleci da sam u raju na zemlji, nesvesno sam ignorisao sta sve odrastanje u jednoj od gej prestonica Evrope donosi sa sobom. Seks sa dvanaest, „peer pressure“, gornoreja i opijati idu ruku uz ruku sa adolescentskim dobom mnogih gej tinejdzera . Dosta njih do tridesete neretko ima bogatu istoriju veza (za jednu noc) i vezica, tripera, traumaticnih testiranja na HIV, „trojki“ , „cetvorki“, grupnjaka i poseta gej saunama iza sebe. Za jednu fizicki punoletnu osobu i formiranu licnost, gore navedene „babaroge“ i nisu toliko strasne. U seksu za jednu noc nema nista lose, ukiliko oboje znaju u sta se upustaju. Sve dok si svestan rizika koje „barebacking“ i opijati nose sa sobom, samo bujrum… sto bi narod rekao. Zbog toga sam zahvalan sto se moj seksualni zivot u dvanaestoj sastojao od „hotovanja“ na Telenorovom cetu i masturbiranja uz (mukotrpno nabavljene) gej pornice. Nisam sigiran da bih, da mi se pruzila prilika da zivim zivot jednog gej tinejdzera iz Amsterdama, uvek doneo pravu odluku. Tinejdzeri su impulsivni i tvrdoglavi. Gej tinejdzeri si jos impulsivniji i jos tvrdoglaviji. Zato cesto u sali kazem „Hvala Bogu pa sam odrastao u Novom Pazaru, inace bih se prokurvao jos od malih nogu“ Svi likovi i događaji u ovom delu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, ili stvarnim događajima je slučajna. Tekst: Pazarac Fotografija: Raquel Rodriguez